Posmatrajući statistiku o stopi reciklaže plastičnog ambalažnog otpada u Evropskoj uniji može se doći do pogrešnih zaključaka. Trećina prikupljenog plastičnog ambalažnog otpada izvozi se u zemlje sa upitnim odnosom prema životnoj sredini.

Adekvatno upravljanje plastičnim otpadom…na papiru

Legislativa za upravljanje plastičnim otpadom relativno je mlada grana evropskog zakonodavstva.  Sve do nedavno jedino se direktiva za ambalažu i ambalažni otpad bavila plastikom kao posebnim tokom otpada. Međutim, direktiva je ograničena isključivo na ambalažu, ali ne i na mnoge druge plastične proizvode.

Problemi sa plastičnim otpadom u morima i okeanima, koji nastaje jednokratnim korišćenjem razičitih plastičnih predmeta, stvorili su potrebu za definisanje nove direktive koja tangira ove proizvode. S obzirom da je Direktiva za jednokratnu plastiku tek nedavno stupila na snagu, rano je za analize i donošenje zaključka o uspešnosti implementacije. Uz dodatne revizije i poboljšanja u bliskoj budućnosti ova direktiva ima potencijal da bude presudna u borbi sa negativnim posledicama masovnog korišćenja plastike.

Takođe, implementacija principa cirkularne ekonomije generalno je još uvek u početku i tek su bazični indikatori razvijeni kako bi se pratio uspeh implementacije. Kao i za direktivu za jednokratnu plastiku, tako i za cirkularnu ekonomiju, očekuju nas detaljnije analize o uspehu tranzicije sa linearnog ekonomskog modela.

Šta kažu brojke i koji su dosadašnji rezultati?

Kako god, svakako da postoji prostor da se kritički osvrne na politiku EU i legislativu u oblasti upravljanja plastičnim otpadom i dosadašnje rezultate na ovom polju.

Prosečna godišnja količina generisanog plastičnog ambalažnog otpada u EU-28 u 2018. godini je bila oko 33 kg po stanovniku[1]. To znači da se godišnje ukupno generiše oko 18 miliona tona plastičnog otpada i to samo od ambalaže. Postavlja se pitanje da li zakonodavstvo EU u oblasti upravljanja otpadom može adekvatno da odgovori ovim izazovima.  Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje neophodno je analizirati trendove u reciklaži ovog otpada na nivou cele EU, kao i na nivou pojedinačnih zemalja.

Dakle, analizirajući stope reciklaže plastičnog ambalažnog otpada, kao otpada koji je većinski zastupljen u ukupnom plastičnom otpadu na nivou EU, može se zaključiti da je u prethodnom periodu zabeležen značajan rast ove stope. Drugim rečima, u 2006. godini prosečna stopa reciklaže plastičnog ambalažnog otpada bila je 26,4%, da bi u 2018. ova stopa dostigla 41,8%. Ovaj trend vizuelno je opisan na narednom grafiku.

U datom periodu stopa reciklaže porasla je za više od 50% rastući godišnje po prosečnoj stopi od blizu 5%. Ovaj relativno brzi rast rezultat je napretka zemalja članica u primeni zakonskog okvira. Nekoliko zemalja je imalo veoma nisku polaznu osnovu pri učlanjenju u EU, pa je za samo nekoliko godina uspelo da znatno poveća stopu reciklaže. Međutim, kao što se već nazire u periodu 2016-2018, ovakav brzorastući trend ne možemo očekivati u budućnosti.

Takođe, ono što je bitno napomenuti jeste da se trenutne stope reciklaže veoma se razlikuju od zemlje do zemlje. Ove različitosti predstavljaju veliki izazov za ispunjenje ciljeva koji su dati u ažuriranoj Direktivi (EU) 2018/852 za ambalažu i ambalažni otpad, koja nalaže zemljama da do 2025. godine prikupi za reciklažu 50% plastičnog ambalažnog otpada, odnosno 55% do 2030. godine.

Naredni grafički prikaz upravo pokazuje stope reciklaže plastičnog ambalažnog otpada po pojedinim zemljama u 2018. godini.

Kao što je uočljivo, Litvanija predstavlja absolutnog lidera u prikupljanju plastičnog ambalažnog otpada za reciklažu. Stopa od blizu 70% rezultat je doslednosti u primeni politike, a poseban je doprinos implementiranog depozitnog sistema za povrat ambalaže. Takođe, zemlje kao što su Slovenija, Bugarska, Češka i Kipar ne zaostaju mnogo za Litvanijom po pitanju udela reciklaže. Sa druge strane, uočljiv je popriličan broj zemalja čije se stope reciklaže nalaze ispod proseka EU-28. Tako na primer, Malta i Francuska su zemlje koje manje od trećine plastičnog ambalažnog otpada prikupljaju za reciklažu (npr.  Francuska  spaljuje 70% plastičnog otpada  za dobijanje energije, stoga ovako niska stopa reciklaže).

A šta je realnost evropske reciklaže?

Zvanično, trećina ukupnog plastičnog otpada u EU prikupljenog za reciklažu se izvozi u druge zemlje. Do 2018. godine najčešće destinacije evropskog plastičnog otpada bile su Kina i Hong Kong. Međutim, zbog promene uvozne politike za ovaj otpad od strane Kine, izvoz evropskih zemalja preusmerio se na zemlje kao što su  Malezija, Vijetnam, Turska, Indija, Indonezija i dr., kao što može da se vidi na narednom grafičkom prikazu.

Zemlje u koje EU izvozi svoj plastični otpad nemaju stroge ekološke zakone niti adekvatne reciklažne kapacitete i tehnologije. To znači da veliki deo ovog otpada u realnosti ne prođe adekvatni reciklažni proces, te završava u životnoj sredini ugrožavajući živote i zdravlje ljudi i svih živih bića.

Kritička javnost u EU prepoznala je ovaj problem “izvoza reciklaže” kao jedan od krucijalnih za rešavanje problema plastičnog otpada koji zagađuje reke, mora i okeane. Tako npr. nemački portal Dojče Vele u tekstu “Nemačka plastika poplavljuje jugoistočnu Aziju”[2] ističe da se javnosti u ovoj zemlji predstavljaju stope reciklaže koje ne oslikavaju stvarno stanje. Članak navodi da je u 2017. godini više od 340.000 tona plastičnog otpada poslato za Kinu, a da je nakon zabrane uvoza u ovu ovu zemlju Nemačka u 2018. poslala značajne količine u Indiju, Maleziju i Indoneziju.

Isto tako, pomenuti portal u tekstu “Plastični otpad i mit reciklaže”[3] prenosi mišljenja eksperata iz ove oblasti da je javnost u zemljama EU obmanuta objavljenim stopama reciklaže i zbog toga što prikupljanje otpada za reciklažu ne znači apsolutno da se taj prikupljeni materijal u potpunosti reciklira. Naime, stanovništvo često pravi greške u sortiranju otpada, koje tako postaje beskorisno u reciklažnim centrima, iako se i ove količine zvanično registruju kao reciklaža. Drugo, vrlo često jedan proizvod se pakuje u više vrsta plastične ambalaže napravljene od različitih polimera, te ovo dodatno komplikuje mogućnost reciklaže. Tako, iako registrovana kao reciklaža, plastični otpad na kraju završi u spalionicama ili na deponijama gde se vekovima razgrađuje.

Sve u svemu, zemlje članice EU moraju već danas da razmišljaju o povećanim kapacitetima za prikupljanje plastike i njen adekvatan tretman kroz reciklažu. Svakako, dodatne inicijative na polju implementacije cirkularne ekonomije koje se ogledaju kroz pametno dizajniranje proizvoda i inovacije, kao i kroz ulaganje u tehnologiju reciklaže mogu da utiču pozitivno na rešavanje negativnog uticaja plastike na životnu sredinu, kako kroz proizvodni, tako i kroz potrošački ciklus.

Reference:

[1] https://ec.europa.eu/eurostat/databrowser/view/ENV_WASPAC__custom_356526/default/table?lang=en (acessed

[2]https://www.dw.com/en/german-plastic-floods-southeast-asia/a-47204773 (pristup 14.12.2020.)

[3]https://www.dw.com/en/plastic-waste-and-the-recycling-myth/a-45746469 (pristup 14.12.2020.)