Ove reči simbolično su nastajale na Dan planete Zemlje, pa je bio dobar momenat podsetiti da čovek danas, kao nikada pre, ugrožava prirodu i opstanak planete Zemlje. Priroda je čoveku pružila sve uslove za odvijanje života. Dugo vremena priroda je kontrolisala čoveka, koji je morao da živi u skladu sa onim šta mu je divljina nudila. Međutim, harmonija nestaje u momentu kada čovek postaje svestan da može kontrolisati prirodu. Od tada, čoveku nije puno trebalo da zaboravi da ovu planetu deli sa drugim živim organizmima. Danas živimo u doba veoma narušene ekološke ravnoteže, u kojem je čovek samovoljno preuzeo ulogu vladaoca nad prirodom i u kojem zagađenje vlada na svakom ćošku.

Prekomerna upotreba prirodnih resursa i fosilnih goriva omogućila je razvoj ljudskog društva. Međutim, priroda uveliko ispostavlja račune za viševekovno eksploatisanje. Stoga je XXI vek doba u kojem ćemo morati odlučno krenuti u rešavanje nagomilanih problema kao što su zagađena životna sredina i klimatske promene. Pre nekoliko godina generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun je rekao: „Mi možemo biti prva generacija koja će zaustaviti siromaštvo, ali poslednja koja će baviti problemom klimatskih promena pre nego što to bude kasno.” Drugim rečima, odlučna borba sa zagađenjem i klimatskim promenama kroz pronalaženje konkretnih rešenja za obezbeđivanje dovoljne količine resursa i čiste energije mora da počne bez odlaganja.

Prosečna temperatura viša je za jedan stepen u odnosu na početak prošlog veka. Zagađenje vode, vazduha i zemljišta i emisije štetnih gasova u atmosferu dešavaju se svakodnevno na svakoj tački planete. Masovna proizvodnja u kapitalističkoj privredi, podsticana imperativom stalnog rasta uz promociju intenzivnog konzumerizma, rezultira u eksploataciji resursa i nezasitoj potrošnji energije. Svaki naš pokret ili aktivnost zahteva potrošnju neobnovljivih resursa i energije, pa je tako sistem osuđen na samodestrukciju. Takođe, pored korišćenja resursa i energije, procesi proizvodnje i druge ljudske aktivnosti emituju štetne gasove kojima se ubrzavaju klimatske promene koje u narednom periodu mogu da postave pred čovečanstvo neke od najvećih izazova sa kojima se naša vrsta susrela do sada.

Izraelski istoričar Juval Noa Harari ističe da su najveći izazovi za civilizaciju u XXI veku nuklearni ratovi, nekontrolisano napredovanje tehnologije i klimatske promene. Kako bi se ovi problemi adekvatno adresirali i eventualno rešili, Harari predlaže da političarima pred izbore treba postaviti sledeća četiri pitanja: Šta ćete preduzeti da smanjite rizik od nuklearnih ratova? Šta ćete učiniti da regulišete nagli napredak tehnologije kao što su veštačka inteligencija i bioinženjering? Šta ćete uraditi da smanjite rizik klimatskih promena? Konačno, kako vidite svet u 2040. godini i koji su po vama najgori i nabolji scenario? Ukoliko vaš potencijalni kandidat ne razume šta ga pitate ili ne može da formuliše jasan odgovor na ova pitanja, onda on, po Harariju, nije osoba koja je zaslužila vaš izbor.

Izazove i pitanja koje Harari postavlja teško je posmatrati odvojeno. Sve ih možemo povezati jednom zajedničkom niti, a to je normalno i produktivno funkcionisanje života na zemlji. Korišćenje nuklearnog naoružanja može da ima nepovratne i dugoročne posledice po život i funkcionisanje ekosistema. Nuklearno oružje razara ekosisteme, uništava dugogodišnji potencijal razvoja živog sveta, ne samo na teritoriji na kojoj se koristi, nego i mnogo šire. Dalje, korišćenje veštačke inteligencije putem moćnih informacionih tehnologija zahteva korišćenje velike količine energije i resursa za procesuiranje i održavanje velikih baza podataka, dok bionženjering može da ima posledice po organizme čiji oblik i intenzitet u ovom momentu nije moguće u potpunosti sagledati. Dakle, ako sumiramo tri navedena izazova, možemo postaviti jedno zajedničko pitanje, a to je kako smanjiti rizik potpunog kolapsa svih ekosistema na zemlji. Kada bismo bili u prilici da savetujemo budućeg lidera kako da odgovori na ovo pitanje, šta bismo mu rekli?

Naravno, to nimalo ne bi bio lak zadatak, jer za kompleksne izazove ne postoje individualna i prosta rešenja. Ono što je najvažnije u ovom veku jeste da svi moraju biti uključeni u borbu za čistiju životnu sredinu i održivi razvoj planete. Drugim rečima, svi moraju biti deo rešenja, a ne zagađenja.

Šta znači biti deo rešenja i kako to postati? Sigurno da je neophodno podsticati akciju kroz nekoliko inicijativa istovremeno. Pre svega, to su edukacija i podizanje svesti, zatim definisanje i sprovođenje sveobuhvatnog zakonskog okvira, kao i podsticanje lokalnih organizacija i aktivnosti. Dodatno, podsticanje upotrebe obnovljivih izvora energije i čuvanja energije i resursa i stimulisanje regionalne saradnje, inovacija i pružanje finansijske podrške od presudnog su značaja za obezbeđenje održivog života u budućnosti.

Biti deo rešenja znači podsticati edukaciju i podizanje svesti. Podizanje nivoa znanja od presudnog je značaja za dugoročna rešenja za održiv razvoj. Kako bi ljudi dobili širu sliku i razumeli ovaj izazov izuzetno je važno da na svim nivoima u društvu postoji mehanizam preko kojeg će se ljudi informisati i edukovati o životnoj sredini. Da bi se ovo postiglo, deca treba od veoma ranog uzrasta da se obrazuju u pravcu zaštite okoline, a obrazovni sistem mora da uvrsti ekološke teme na svim programima u osnovnim i srednjim školama i fakultetima. Kako bi se postigli rezultati, zaštita životne sredine i borba protiv klimatskih promena su oblasti o kojima u XXI veku svi moraju imati svest. Posebno je važno podsticati naučnu zajednicu da istražuje temu zaštite životne sredine i da svoja znanja na što pristupačniji način prenese što široj javnosti. Ova tema, možda kao ni jedna druga, zahteva da bude približena svim delovima društva, jer jedino zajednička akcija podkrepljena znanjem može da da rezultat.

Biti deo rešenja znači definisati i sprovoditi sveobuhvatni zakonski okvir. Zbog kompleksnosti i potrebe da postoji holistički pristup problemu, uz učešće svakog pojedinca, zaštita životne sredine mora da se sprovodi uz pametno osmišljen i integralni zakonski okvir. Taj okvir mora stimulisati štedljivu upotrebu čiste energije i smanjivanje zagađivanja opasnim materijama i štetnim gasovima. Medjutim, da zakoni ne bi ostali „mrtvo slovo na papiru” neophodno je da se isti doslovno primenjuju, da se vrši praćenje i kažnjavanje onih koji nisu usklađeni sa zakonom. Dodatno, kako bi se očuvala životna sredina neophodno je unapređivati zakone i primenjivati dobre prakse razvijenih zemalja. U ovom smislu posebno su važni zakoni koji regulišu upravljanje i reciklažu otpada, a posebno otpada od plastike koja danas predstavlja jednu od najvećih pretnji po životnu sredinu. Neophodno je ukinuti upotrebu jednokratne plastike koja truje zemlju i vode. Zakonski okvir mora da propiše obavezu da se veliki deo otpadne plastike i drugih materijala reciklira ili ponovo koristi.

Biti deo rešenja znači podsticati lokalne organizacije i njihove aktivnosti. Pored edukacije i zakonskog okvira, neophodno je sprovoditi lokalne akcije u borbi za čistiju životnu sredinu. Životna okolina podeljena je na veliki broj delova koje mogu činiti različiti gradovi, regioni, kvartovi, ulice i sl. Svaki ovaj deo životne sredine je specifičan i zahteva individualni pristup. Zakoni mogu da propišu opšte zahteve, ali na svakoj od lokalnih zajednica je da podstakne rešavanje konkretnih lokalnih ekoloških problema. One moraju biti korektivni faktor svakog potencijalnog zagađivača i trebaju konstatno nadgledati i podsticati napredak lokalnih ekosistema. Takođe, lokalne organizacije treba da imaju stalnu komunikaciju sa donosiocima zakona i da se tako omogući kontinuiran napredak propisa u korist zaštite životne sredine.

Biti deo rešenja znači podsticati upotrebu obnovljivih izvora energije i čuvanje energije i resursa.Danas se samo trećina električne energije dobija iz obnovljivih izvora energije na globalnom nivou, a dobijena energija se ne koristi na racionalan način. Da bi se proizveo veći deo potrebne električne enegije sagorevaju se fosilna goriva i tako emituju gasovi sa efektom staklene bašte. Sa druge strane, priroda nam daje mogućnost da koristimo obnovljivu energiju sunca, vetra, biomase, vode i geotermalnih izvora. Njihova upotreba danas postaje efikasnija i ekonomski isplativa kao nikada pre, te je u ovom veku neophodno izgraditi maksimalne kapacitete za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. Pored toga, potrebno je promovisati razvoj tehnologije za čuvanje energije. Čuvanjem viškova energije može se obezbediti akumulacija za period kad je ta energija najpotrebnija. Konačno, potrebno je napuštati linearni model ekonomije u kojem se resursi eksploatišu, a proizvodi koriste kratko vreme i završavaju na otpadu. Umesto toga, neohodno je preći na cirkularni model ekonomije u kojem se svaki resurs pametno koristi kroz dizajniranje proizvoda koji će moći da se koriste u dužem periodu i koji će na kraju svog životnog veka ponovo predstavljati input za proizvodnju energije ili proizvoda.

Biti deo rešenja znači podsticati regionalnu saradnju. Štetne materije i emitovani gasovi ne zaustavljaju se na granici jedne zemlje. Ekološki problemi u jednom regionu ili zemlji nikako ne mogu da budu problem samo tog regiona ili zemlje, jer ovi problemi ne poznaju granice. Ukoliko se u našoj zemlji, u idealnom scenariju, primene sve moguće mere zaštite životne sredine, a iste te mere ne primene u susednim zemljama, to znači da na kraju nećemo biti potpuno bezbedni. Zbog toga je neophodno raditi na regionalnoj i međunarodnoj saradnji, posebno u oblasti zaštite vazduha i voda. Posebnu pažnju treba posvetiti revitalizaciji i modernizaciji zastarelih industrija i prečišćavanju otpadnih voda.

Biti deo rešenja znači stimulisati inovacije. Novi izazovi traže nova rešenja. Upravo u ovom prostoru između izazova i rešenja stoje inovativne ideje.. Iako predviđene posledice klimatskih promena mogu da zvuče apokaliptično, to istovremeno ostavlja prostor za velike inovacije i adaptaciju na izmenjene uslove života. Stoga, sada je momenat da se podstaktnu istraživanja na polju inovacija koje mogu da pomognu da se energija koristi na pametniji način, da se ne koriste materijali koji se ne mogu ponovo koristiti ili reciklirati i da se unaprede mnogi industrijski procesi koji vode do štetnih nusproizvoda, otpada i gasova koji izazivaju efekat staklene bašte i zagrevanje planete. Inovacije u XXI veku posebno će biti važne na poljima politika zaštite životne sredine, efikasnog korišćenja energije, upravljanja otpadom, dizajniranja proizvoda i modela ponašanja proizvođača i potrošača.

Biti deo rešenja znači pružati finansijsku podršku zaštiti životne sredine i čistijoj proizvodnji. Sprečavanje i upravljanje zagađenjem zahteva značajnu novčanu podršku. Posebno mnogo novca zahtevaju nagomilani problemi zagađenja. Stoga, neophodno je da se obezbedi stimulativni okvir koji će davati prednost investicijama koje utiču na smanjenje negativnog uticaja na okolinu. Posebno je važno odrediti prioritete finansiranja, kao što su npr. u našoj zemlji upravljanje otpadom i otpadnim vodama. Takođe, poseban fokus neophodno je staviti na finansiranje inovativnih rešenja i projekata, kao i naučnih istraživanja i širenja svesti o ekološkim izazovima.

Sve u svemu, zaštita životne sredine i borba sa klimatskim promena zahteva zajedničku incijativu i akciju svakog pojedinca. Zagađenje vode, zemljišta i vazduha, kao i promene klime ostavljaju nepovratne posledice po život i zdravlje svih živih bića na našoj planeti. Stoga, ovaj vek biće presudno doba za izlazak na crtu pomenutim izazovima. Zajednička akcija pojedinaca, države i poslovnog sektora može da smanji negativan uticaj na okolinu samo ako se podstiče edukacija, lokalne organizacije i regionalna saradnja. Zatim, neophodno je definisati i sprovoditi sveobuhvatni pravni okvir i podsticati inovacije, energetsku i resursnu efikasnost i korišćenje obnovljivih izvora energije. Konačno, neophodno je obezbediti značajnu finansijsku podršku. Jedino je rešenje primenjivati sve ove inicijative istovremeno i bez odlaganja. I da završimo sa rečima bivšeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija: „Ne postoji plan „B“, jer mi nemamo planetu „B“. Moramo da radimo i da iniciramo akciju.“