Depozitni sistem za povrat ambalaže (poznat i kao „kaucijski sistem“) je sistem u kojem potrošači pri kupovini pića plaćaju dodatni iznos za samu ambalažu koji mogu da povrate pri ponovnom odlasku u prodavnicu ili drugo mesto gde postoji mogućnost povrata novca (vidi sliku ispod). Tako se krajnji kupac finansijski motiviše da učestvuje u sistemu. Sakupljanje ambalaže i refundacija depozita na prodajnim mestima može da se obavlja ručno ili putem automatskih mašina. Ove mašine predstavljaju skuplju opciju, ali imaju veliku prednost što mogu pomoću senzora i očitavanjem bar koda sa ambalaže da istu sortiraju prema brendu, tipu materijala i boji.

Depozitni sistem za povrat ambalaže (eng. deposit return scheme – DRS) prebacuje teret plaćanja troškova upravljanja otpadom sa poreskih obveznika na proizvođače i potrošače i predstavlja praktičnu primenu principa „zagađivač plaća“ koji je jedan od osnovnih principa u legislativi za upravljanje otpadom. Kao što može da se vidi na slici iznad, DRS je zaokružen sistem u kojem materijali kruže. Tako, DRS omogućava tranziciju ka cirkularnoj ekonomiji, jer materijali ne završavaju na otpadu ili u prirodi već mogu da se koriste u više proizvodnih ciklusa, čime se čuva vrednost prirodnih resursa. U novoj direktivi EU za jednokratnu plastiku DRS se eksplicitno preporučuje kao alat za ispunavanje mera za prikupljanje ambalaže.

Postoji niz benefita koje ovaj sistem donosi. Pre svega, uvođenjem DRS-a rešavaju se ekološki problemi tako što se sprečava da plastika završi u prirodi ili na deponijama. Sistem omogućava visok stepen prikupljanja ambalaže za piće, čime se dobija značajna količina kvalitetnog reciklabilnog materijala. Porastom nivoa reciklaže omogućava se i otvaranje novih radnih mesta. Dodatno, implementacijom DRS omogućava se ispunjavanje ciljeva direktive za jednokratnu plastiku koja nalaže prikupljanje 90% plastične ambalaže do 2029. godine. Konačno, sistem omogućava uštedu troškova za opštine putem smanjenih izdavanja za prikupljanje, tretman i deponovanje otpada, ali i kroz smanjene izdataka za rešavanje problema zapušavanja kanalizacionih odvoda i sl.[1] Sa druge strane, negativna strana DRS-a je skupa implementacija. Automatske mašine za prikupljanje i sortiranje ambalaže koštaju i do 15.000 evra. Takođe, pojedini kritičari postavljaju pitanje da li je DRS adekvatan sistem za implementaciju cirkularne ekonomije, s obzirom da zavisi od otpada, dok cirkularna ekonomija ima za cilj „nulti otpad“. Oni koji zastupaju ovaj stav više podržavaju šeme za ponovnu upotrebu.[2]

Trenutno svega 8 zemalja iz grupe EU-28 ima implementiran DRS. Tabela u nastavku hronološki prikazuje EU zemlje koje su uvele DRS. Takođe, u cilju prikazivanja veze implementiranog DRS i povećanja stope reciklaže, tabela dodatno sadrži i podatak o kretanju stope reciklaže plastične ambalaže u periodu od 2006 do 2017. godine u datim zemljama.

Tabela: Zemlje članice EU sa implementiranim depozitnim sistemom sa detaljima

Na osnovu godine implementacije jasno se može zaključiti da su skandinavske zemlje pioniri u implementaciji DRS, koje su još osamdesetih i devedesetih godina 20. veka uspeli da uspostave ovaj način prikupljanja ambalaže. Takođe, uočljivo je da još uvek veliki broj evropskih zemalja nije usvojilo ovaj sistem. To navodi na pretpostavku da je uvođenje ovog sistema kompleksno i zahteva odlučnost i snažnu političku volju donosioca odluka, kao i motivaciju privatnog sektora. Ovi izazovi biće detaljnije opisani u narednom tekstu, gde će se predstaviti primer implementacije DRS u Nemačkoj.

Ono što je takođe uočljivo u datom tabelarnom prikazu jeste činjenica da sve zemlje sa ovim sistemom imaju izrazito velik procenat prikupljene plastične ambalaže u 2016. godini koji se kreće od 84,9% u Švedskoj do čak 98% u Nemačkoj. Dodatno, može se zaključiti da je u šest od osam zemalja sa implementiranim depozitnim sistemom u poslednjih 12 godina došlo do dvocifrenog ili trocifrenog rasta stope reciklaže amblažnog otpada. Međutim, u Estoniji i Hrvatskoj, i pored uspostavljenog sistema prikupljanja ambalaže, trend reciklaže ima obratni smer od ostalih zemalja. Opadajuća stopa reciklaže u Estoniji posledica je velikog procenta spaljivanja ovog otpada za dobijanje energije, dok je u Hrvatskoj ovaj trend rezultat nepotpune implementacije legislative za otpad, kao i nedovoljno preciznog izveštavanja o ambalaži koja se plasira na tržište.

Važno je istaći i uticaj DRS na trend kretanja stope povrata ambalaže. U Litvaniji, pre uvođenja sistema, stopa povrata PET ambalaže bila je samo 34%. Uvođenjem DRS na kraju prve godine praktikovanja sistema ova stopa je porasla na 74,3%, da bi na kraju druge dostigla čak 91,9%.[4] U slučaju Finske, depozitni sistem za PET ambalažu je implementiran 2008. godine. Do te godine stopa povrata ove ambalaže bila je 71%. Nakon dve godine od uvođenja sistema stopa povrata PET ambalaže porasla je na iznad 90%.[5]

Na osnovu navedenog može da se zaključi da je depozitni sistem za povrat ambalaže efikasan sistem za intenzivno povećanje stope prikupljanja ambalaže u kratkom roku. Takođe, sistem omogućava povećanje stope reciklaže plastične ambalaže, u slučajevima kada zemlje nemaju velike kapacitete za spaljivanje otpada, kao i u slučajevima kada se adekvatno implementira legislativa EU za otpad.

Reference:

[1] https://reloopplatform.eu/ (pristup 05.12.2020.)

[2] https://www.governmenteuropa.eu/deposit-return-schemes-plastic/91699/ (pristup 05.12.2020.)

[3] Odnosi se na plastičnu, metalnu i staklenu ambalažu kumulativno.

[4]https://www.openaccessgovernment.org/recycling-lithuania-deposit-system-exceeds-all-expectations/45003/ (pristup 05.12.2020.)

[5] Eunomia, Institute for European Environmental Policy, Deposit Refund System (and Packaging Tax) in Finland, Bristol, 2016., str. 3-4.