Zbog neodrživosti intenzivne proizvodnje plastike i nemogućnosti adekvatnog upravljanja enornmnim količinama plastičnog otpada, plastika će u ovom veku biti u fokusu donosioca odluka na različitim nivoima. Neophodno je pronaći alternativna rešenja za budućnost plastike, ali i redefinisati postojeće i doneti nove politike koje će rešiti date izazove.
Tri mere za budućnost plastike
Kao jedno od potencijalnih rešenja, Fondacija Elen Mekartur navodi da nova „ekonomija plastike“ mora da adresira sve sadašnje probleme i da se budućnost plastike mora zasnivati na rešenjima koje nudi cirkularna ekonomija. Naredni grafik slikovito opisuje poželjnu budućnost proizvodnje i upotrebe plastike.
Kao što je navedeno ova fondacija navodi da se nova „ekonomija plastike“ mora zasnivati na principima cirkularne ekonomije.(2) Drugim rečima, neophodno je da se kreira ekonomski okvir za upotrebu plastike posle iskorišćenja kroz povećani stepen reciklaže, ponovne upotrebe i kontrolisane biorazgradljivosti. To znači da je neophodno povećati resursnu produktivnost plastike kroz poboljšanje ekonomskih preduslova i kvalitet reciklaže. Takođe, ponovna upotreba kroz direktnu saradnju kompanija (Business-to-Business) može doneti dodatne ekološke i ekonomske benefite. Procenjuje se da se samo u Sjedinjenim Američkim Državama na bazi deljenja imovine može uštedeti do 100 milijardi dolara i smanjiti emisija CO2 za čak 33%. Konačno, postoji ogroman prostor za kompostabilnu ambalažu, posebno u domenu prikupljanja organskog otpada i hrane. Vrlo često se dešava da se npr. plastične kese kontaminiraju organskim otpadom ili hranom, što komplikuje reciklažu. Sa kompostabilnm kesama rešava se ovaj problem, te otpad ili hrana mogu zajedno da završe sa ovakvom plastikom u kompostarama ili u digestorima za anaerobnu digestiju.
Drugo, neophodno je zaustaviti propuštanje plastike u prirodu, posebno u okeane. Da bi se to postiglo neophodna je koordinisana akcija sa ciljem unapređenja prikupljanja i tretmana plastičnog otpada. Takođe, neophodno je dizajnirati proizvode koji će omogućiti veću ekonomsku logiku reciklaže i ponovne upotrebe, kao što je to navedeno u paragrafu iznad. Pored svih napora plastika bi najverovatnije nastavila da završava u okeanima. Iz tog razloga neophodno je uložiti trud da se dođe do rešenja za materijale i aditive koji nisu štetni za živi svet.
Konačno, potrebno je razdvojiti proizvodnju plastike od upotrebe fosilnih goriva. Procene govore da se čak i u slučaju povećanja stope reciklaže sa 14% na 55% može očekivati da će se potrebe za novim inputom (virdžinalne plastike) duplirati do 2050. godine. U takvom slučaju biće veoma teško odvojiti proizvodnju od upotrebe fosilnih goriva. Međutim, ukoliko poraste uloga obnovljivih izvora inputa ovo razdvajanje ipak može da se ostvari. Naime, upotreba ugljen-dioksida i metana u proizvodnji plastike već postaje troškovno konkurentna u odnosu na proizvodnju iz fosilnih goriva. Takođe, bioplastika na bazi biomase uveliko je u upotrebi, ali sa za sada malim udelom.
Da li je bioplastika rešenje?
Bioplastika predstavlja plastiku čija je proizvodnja bazirana na prirodnim materijalima, odnosno biomasi, kao što su kukuruz, šećerna repa i sl. Bioplastika obuhvata širok spektar materijala različitih karakteristika i mogućnosti primene. Postoje tri osnovna tipa bioplastike. Na prvom mestu to je plastika koja je delimično ili potpuno bazirana na biomasi, ali koja nije razgradljiva. Drugi tip bioplastike obuhvata materijal koji je istovremeno baziran na biljkama i razgradljiv. Konačno, treća vrsta bioplastike bazirana je na fosilnim gorivima, ali je razgradljiva.
Biorazgradljivost je hemijski proces u kojem mikroorganizmi pretvaraju materijal u vodu, ugljen-dioksid i kompost. Proces biorazgradivosti zavisi od namene materijala i uslova sredine, kao što su lokacija i temperatura. Međutim, kao što je navedeno, plastika bazirana na prirodnim materijalima ne mora u svakom slučaju da bude i razgradljiva, zato što ovaj proces zavisi od hemijskog sastava, a ne od porekla materijala.(3)
Benefiti i izazovi upotrebe bioplastike
Pozitivne strane upotrebe bioplastike su to što se u proizvodnji ovog materijala ne moraju koristiti fosilna goriva, što dovodi do eliminacije emisije gasova sa štetnim dejstvo. Međutim, postoje druge zabrinutosti po pitanju životne sredine, kao što je upotreba veštačkih đubriva i vode u proizvodnji biljaka koje se koriste za dobijanje sirovine za bioplastiku. Takođe, postavlja se pitanje koliko je zemlje potrebno za gajenje ovih biljaka i koliko to utiče negativno na zadovoljavanje prehrambenih potreba ljudi. Konačno, razgradljivost bioplastike vrlo je često pogrešno shvaćena. Za razlaganje „biorazgradive“ plastike potrebna je visoka temperatura, koju je moguće uglavnom postići u industrijskim postrojenjima za kompostiranje. Drugim rečima, plastični proizvodi se neće razložiti u okeanu ili drugim ekosistemima, jer nisu ispunjeni ambijentalni preduslovi za razlaganje.
Na bazi svega navedenog, zaključuje se da će biti potrebno uložiti velike napore u istraživanju i razvoju novih inovativnih materijala koji omogućavaju ekološke, ekonomske i socijalne benefite. Neophodna je globalna saradnja i ona predstavlja jedan od glavnih preduslova za uspeh. Konačno, donošenje adekvatnih politika za tranziciju ka cirkularnoj ekonomiji postaviće okvir za sprovođenje aktivnosti sa ciljem ekološke proizvodnje plastičnih materijala i proizvoda i adekvatnog upravljanja nakon upotrebe.
Reference:
(1) Prilagođeno prema: World Economic Forum, Ellen MacArthur Foundation, McKinsey & Company, The New Plastics Economy, Rethinking the future of plastics, 2016, str. 31
(2) Isto, str. 31-34.
(3) https://www.european-bioplastics.org/bioplastics/ (pristup 26.12.2020.)
