Osamdesetih godina u Nemačkoj ambalažni otpad postaje značajna tema i politički problem. Izazov je nastao u momentu kada nije mogao da se postigne politički konsenzus među lokalnim vlastima o finansiranju novih deponija i spalionica. Istovremeno postojala je namera nemačke vlade za implementacijom obaveznog depozita za amblažu za pića, kao i za uvođenjem mera za povećanje udela ambalaže koja može više puta da se puni.

Ove planove vlade industrija pića nije smatrala povoljnim, te je na kraju napravljen kompromis da se implementira sistem za prikupljanje i tretman kućnog ambalažnog otpada  koji bi bio finansiran i vođen kompletno od strane industrije pića. Ovakav sistem postavljen je paralelno sa postojećim javnim sistemom za upravljanje otpadom. Tako je u Nemačkoj nastao tzv. dualni sistem.

Iako je vlada obećala da će tu priča o uvođenju depozitnog sistema (DRS) stati, 1991. godine doneta je uredba o ambalaži u kojoj se ideja o DRS ponovo aktuelizovala. Ovom uredbom propisano je da nacionalno tržišno učešće ambalaže sa mogućnošću ponovnog punjenja mora da dostigne 72%, a u slučaju da se ova kvota ne ispuni nametnuo bi se obavezan depozit za ambalažu za piće koja se koristi jednokratno. Nakon nekoliko godina, udeo ambalaže sa mogućnošću ponovnog punjenja nije dostigao ciljanu kvotu, te je početkom 2003. godine uveden obavezan DRS. Ovaj sistem je do 2006. godine sistem optimizovan i od tada je implementiran širom zemlje.[1]

Glavni operater sistema za povrat ambalaže u Nemačkoj je Deutsche Pfandsystem GmbH (DPG) koji je osnovan 2005. godine i koji je u vlasništvu Nemačke trgovačke asocijacije (50%) i Asocijacije nemačke industrije hrane i pića (50%). Proizvođači i uvoznici pića dužni su da se registruju kod DPG-a kao tzv. „prvi distributeri“. Svaka flaša pića koja potpada pod DRS mora da bude obeležena bar kodom i zvaničnom nalepnicom (vidi sliku ispod) koju propisuje DPG. Takođe, za datu ambalažu prvi distributeri unose podatke u bazu podataka operatera sistema. Prilikom distribucije pića na tržište od strane proizvođača i uvoznika, trgovine su dužne da im plate depozit za ambalažu, koji oni na kraju naplaćuju krajnjim kupcima. Distributeri zadržavaju taj iznos depozita, koji kasnije refundiraju trgovcima nakon što krajnji kupci vrate ambalažu u prodavnice. Iznos depozita koji se naplaćuje je 25 evrocenti.[2]

Sistem za povrat ambalaže u Nemačkoj podržava prikupljanje PET, aluminijumske i staklene ambalaže zapremine od 0,1-3 litre. Ambalaža koja sadrži pivo, vodu, gazirana i negazirana osvežavajuža pića i mešana alkoholna pića je obavezna da se vraća kroz DRS. Pića koja se nalaze u ambalažama izvan date zapremine ne podležu obavezi vraćanja. Takođe, kartonska i pojedina plastična ambalaža, kao i amblaža koja može ponovo da se koristi, nije predmet povrata u nemačkom DRS.[3]

U zemlji postoji oko 135.000 mesta gde ambalaža može da se vrati. Većina lokacija (80%) ima automatske mašine, dok je ostatak mesta sa ručnom evidencijom. Sva prodajna mesta sa 200 kvadratnih metara i više mogu da prihvate samo materijale koje prodaju, dok prodavnice sa manje od 200 kvadratnih metara mogu da prihvate samo brendove koje prodaju. Materijali koji se prikupe u vlasništvu su trgovina koje same odlučuju da li će ambalažu reciklirati sami ili materijal prodati na tržištu.[4]

Što se tiče rezultata, kao što je predstavljeno u prethodnom tekstu, Nemačka ima najveću stopu prikupljanja PET ambalaže od svih evropskih zemalja koje praktikuju DRS. Međutim, postavlja se pitanje šta je sa aspekta zaštite životne sredine i upotrebe prirodnih resursa povoljnije – više prikupljene jednokratne ambalaže koja se iznova pravi iz mešavine reciklirane plastike i sveže proizvedenih inputa, ili smanjiti udeo jednokratne ambalaže uz povećanje dugotrajne ambalaže koja ima mogućnost ponovnog punjenja.

Kao što je navedeno na početku ovog dela, uvođenje obaveznog DRS u Nemačkoj bio je posledica neispunjavanja cilja da udeo ambalaže koja ima mogućnost ponovnog punjenja dostigne 72%. Ne samo da taj cilj nije dostignut, već je u prethodnom periodu nastavljen trend pada udela ove ambalaže. Tako je u Nemačkoj u godini nakon uvođenja DRS udeo ambalaže za ponovno punjenje bilo 66,3%, da bi taj udeo pao na 44,3% u 2015. godini.[5]

Iz ovog razloga revidirana uredba za ambalažu u EU  ima za cilj promociju ove vrste ambalaže. Tako, trgovine će morati da transparentno predstave razlike između jednokratne i višekratne ambalaže boljim obeležavanjem i razdvajanjem proizvode na različite police. Proizvođači su već dobrovoljno pristali da bolje obeležavaju ambalažu kako bi kupci mogli da donose kvalitetnije odluke po pitanju upotrebe energije, resursa i zaštite životne sredine.

Reference:

[1] ACR+, Deposit-Refund Systems in Europe for One-way beverage packaging, Brussels, 2019., str. 37-44

[2] https://dpg-pfandsystem.de/index.php/en/ (pristup 06.12.2020.)

[3] https://dpg-pfandsystem.de/index.php/en/compulsory-deposit-for-one-way-drinks-packaging/affected-drinks-and-beverages.html (pristup 06.12.2020.)

[4] Reloop, CM Consulting, Deposit systems for one-way beverage containers: Global overview, Brussels, 2018, str. 17.

[5] ACR+, cit. izveštaj, str. 42