Nakon naglog porasta popularnosti ESG je u poslednje vreme predmet sve glasnijih kritika. Da li je ESG smetnja ili je pogrešna „upotreba“ okvira dovela do krize? Da li će koncept postati stvar prošlosti ili će evoluirati u svrshishodniji okvir?
U mom prethodnom tekstu o ESG-u sumirao sam tri najveće zamke koje ovu oblast vode u greenwashing. Nažalost, u međuvremenu stvari se nisu značajno pomerile napred, dok je istovremeno javnost postala dodatno skeptična i samim tim sklona sve glasnijim kritikama na račun ESG-a. To je dovelo do situacije da se, nakon nagle popularnosti, svrsishodnost čitavog ESG koncepta dovodi u pitanje.
Postoji nekoliko faktora koji su doveli ESG u lošu poziciju.
Prvo, od samog početka bilo je veoma predvidljivo da ESG neće ispuniti očekivanja, jer je ceo koncept isključivo povezivan sa investicionim aktivnostima i rejtinzima, a u ovim oblastima ESG se koristio za ispunjavanje kratkoročnih ciljeva – iskoristiti momenat popularnosti, zalepiti zelenu „nalepnicu“ na fond i zaraditi dodatni profit na „održivim“ investicijama. Nažalost, izreka „što je brzo to je i kuso“ validna je i u ovoj situaciji. U želji da se iskoristi ovaj trenutak, mnogi investicioni fondovi su upali u zamku greenwashing-a.
Drugo, trenutno, kako globalna tako i lokalna kretanja karakteriše izrazito visok stepen neizvesnosti i po pitanju makroekonomskih kretanja i po pitanju daljeg razvoja geopolitičkih tenzija. U ovakvim kriznim situacijama, ljudi očekuju brza i efikasna rešenja za probleme sa kojima se suočavaju. Istovremeno, priroda čoveka je takva da se životni fokus u ovakvim situacijama pomera na potrebe koje se nalaze na nižim nivoima Maslovljeve hijerarhije potreba. Najbolji primer tome je i izazov koji stoji pred Evropom – kako ostvariti ambiciozno postavljene klimatske ciljeve uz istovremeno obezbeđivanje dovoljne količine energije kontinentu koji je i dalje veoma zavistan od upotrebe fosilnih goriva.
Postoji određeni nivo skepse u smislu toga u kojoj meri ESG pomaže u rešavanju nagomilanih ekoloških, društvenih i ekonomskih problema i doprinosi održivom razvoju. Od pojave ovog koncepta, mnogi su mislili da je ovaj okvir dizajniran da nagrađuje kompanije koje smanjuju svoj negativni uticaj na planetu i društvo. Međutim, postavlja se pitanje u kojoj meri se ESG danas zasniva na takozvanoj „jednostranoj materijalnosti“, koja znači da se meri isključivo uticaj koji spoljni faktori imaju na kompaniju, ali ne i obrnuto. Pogrešna interpretacija koncepta liči na igru gluvih telefona. Kao što znamo, u ovoj igri ono što je rečeno prvoj osobi u nizu, kroz prenošenje reči od učesnika do učesnika, toliko izgubi smisao do poslednjeg učesnika koji to glasno izgovori, da to ispadne veoma zabavno za sve. Međutim, kako, kada se radi o bilionima investiranih dolara i klimatskim izazovima, gluvi ESG telefon je veoma opasna igra i nije nimalo zabavna.
Drugi deo teksta predstaviće dve najkritičnije tačke u vezi koncepta i potencijalna rešenja za prevazilaženje krize.
Kritična tačka br. 1: ESG rejtinzi i različita tumačenja
Kao što sam naveo u prethodnom delu, pogrešno je vezivati ESG okvir isključivo sa rejtinzima. Ali šta su uopšte ESG rejtinzi? ESG rejtinzi ne znače ništa drugo nego koliko je kompanija izložena specifičnim ESG rizicima za datu industriju i koliko dobro kompanija upravlja tim rizicima. Dakle, ESG rejtinzi nisu merilo promene negativnog uticaja neke kompanije na životnu sredinu i društvo.
Izvor problema je u samim kompanijama koje objavljuju ove rejtinge. One imaju svoje privatne (u velikoj meri netransparentne) metodologije za obračun rejtinga. Vezano za metodologiju, nedavno su istraživači sa MIT-a i Ciriškog univerziteta, proučavajući šest poznatih ESG rejting agencija, došli do zaključka da je korelacija njihovih procena u rangu između 0.38 i 0.71. Poređenja radi, korelacija procene među kompanijama koje procenjuju kreditne rejtinge je 0.92. Drugim rečima, jedna kompanija može da dobije poprilično različite ESG rejtinge kod dve različite ESG rejting agencije, a na bazi potpuno istih informacija. Ovakvo stanje je posledica odsutva univerzalnih i uporedivih metodologija ocene ESG rejtinga. I dok se ESG rejtinzi dosta koriste u investicionim krugovima i navode u široj javnosti, nedovoljno pažnje je posvećeno pitanju načina određivanja ovih rejtinga i toga koliko reprezentativno oslikavaju stvarne prakse kompanija.
Postavlja se sada i logično pitanje zašto uopšte ESG i kreditni rejtinzi egzistiraju odvojeno. Upravo ovo pitanje i vodi do rešenja ove kritične tačke. Naime, kreditni rejtinzi su mnogo pouzdaniji, jer se baziraju na revidiranim finansijskim podacima. Sa druge strane, zbog nepostajanja globalnih univerzalnih pravila za ESG oblast, javlja se prostor za manipulaciju.
Napori (pre svih od strane EU) da reguliše celu oblast, da između ostalog nefinansijske performanse postanu predmet nezavisne revizije, dovešće do poboljšanja transparentnosti i kredibiliteta čitavog ESG koncepta. Na kraju krajeva, ESG će konačno moći da se smatra potpuno zrelim kada bude mogao da se „utopi“ u procenu celokupnog kreditnog rejtinga.
Kritična tačka br. 2: Promašene teme i „tick the box“ vežba
Dodatna kritika jeste da je kompanijama teško da postignu balans između svih stubova i tema ESG-a, te da je tako nemoguće zadovoljiti sve zainteresovane strane i da je neophodno praviti mnoge kompromise.
Činjenica je da ESG obuhvata mnogo tema i da kompanije praktično mogu da biraju kojim će temama dati prioritet. Zbog toga se često dešava da se stavi akcenat na potpuno irelevantne teme – kompanija može da ispriča svoju priču o nekoliko tema koje im deluju važno, a da istovremeno izbegne kritična mesta. Takođe, mogu se izdvojiti neke teme koje su relevantne iz samih operacija kompanija (npr. emisije gasova, potrošnja vode i sl.) a da se potpuno ignoriše uticaj proizvoda ili usluga kompanije. Konačno, kompanije vrlo često ističu kao iskorak ili uspeh nešto što je svakako zakonska obaveza, što je takođe jedan od školskih primera greenwashing-a.
Kako prevazići ovaj izazov? Naravno da nisu sve teme bitne za sve poslovne aktivnosti i da organizacije moraju da prave određene kompromise. Ali ono što kompanije isto treba da urade jeste da prepoznaju koje su oblasti i teme materijalno značajne za njih. Materijalno značajne su one teme koje imaju veliki uticaj u kompaniji i na kompaniju i njen odnos sa okolinom. Paralelno, neophodno je prepoznati i koji su to trenutni nedostaci u poslovanju kompanije. Pod nedostacima može da se podrazumeva nešto što interne i eksterne zainteresovane strane zahtevaju, a da kompanija to ne uspeva trenutno da ispoštuje. Konačno, kompanije treba da prepoznaju i iskoriste jednu ili dve oblasti u kojima mogu da naprave „žablji skok“ i preuzmu vodeću ulogu.
Dodatno, procena materijalnih tema ne treba da služi isključivo u svrhu izveštavanja, već i kao osnova za (re)definisanje dugoročne ESG strategije. Što se tiče samog izveštavanja, kompanije ne smeju da upadnu u zamku da tu aktivnost praktikuju kao „tick-the-box“ vežbu, odnosno da objave izveštaj „reda radi“, a da u samom izveštaju zainteresovane strane ne mogu da shvate ili dobiju stvarnu sliku o tome koji je realan uticaj organizacije na društvo i životnu sredinu.
Konačno, praksa pokazuje da je implementacija ESG-a mnogo efikasnija kod kompanija koje su jasno definisale svoje vrednosti i svrhu poslovanja. Stoga, neophodno je razmisliti o (re)definisanju vrednosti i misija kompanija.
Zašto će koncept ipak ostati u igri
Kompanije spoznaju potrebu da se uhvate u koštac sa negativnim eksternalijama koje stvaraju (troškovi koje prave kompanije, a koje se prelivaju na društvo, kao na primer zagađenje vode, emisije štetnih gasova i dr.) kako bi zadržale društvenu licencu, odnosno kako bi zaposleni, druge zainteresovane strane i šira javnost kontinuirano prihvatali njihove poslovne prakse i operativne procedure. Društvena licenca mora da se održava kroz kontinuirano poverenje potrošača, klijenata, zaposlenih, dobavljača, regulatora i drugih zainteresovanih strana. Poslovne aktivnosti imaju značajne uticaje na ljude koji nemaju direktne veze sa kompanijama, stoga nije moguće ostati pasivan. Na kraju krajeva, kompanije moraju da pristupe eksternalijama kao ključnom strateškom izazovu. U suprotnom, rizikuje se gubitak prihoda kroz propuštene šanse, gnev akcionara, potencijalna neusklađenost sa nadolazećom strogom regulativom i znatno povećanje rizika poslovanja.
Mislim da merenje i praćenje implementacije održivog razvoja najbolje može da se sprovede ako se pametno koristi ono što nam ESG nudi kroz svoje raznovrsne teme i potencijalnu metriku. Možemo da budemo agnostici prema ovoj sada već čuvenoj skraćenici, ali ne možemo ignorisati temeljna načela i originalnu ideju ESG-a, koja je pogrešnom „upotrebom“ naizgled izgubila smisao. Sa razvojem univerzalnih pravila i kriterijuma, na kojima se uveliko radi, upotreba ESG može da bude mnogo svrsishodnija u odgovorima na savremene izazove poslovanja, nego ustaljeni koncepti i poslovne prakse.
Iz tog razloga teško se mogu složiti sa nekim od kritičara da će koncept nestati, ali da treba da evoluira, u to sam potpuno siguran. Konstruktivne kritike u ovom momentu su više nego dobrodošle. Da bi došlo do promene narativa neophodno je da se saopšte i teške istine. Neophodno je da se bude precizan šta ESG može, a šta ne može. To do sada nije bio slučaj.
Izvori i korisni linkovi:
https://hbr.org/2022/07/esg-reports-arent-a-replacement-for-real-sustainability
https://www.weforum.org/agenda/2022/08/esgs-build-trust-sustainability-reporting/
https://www.responsible-investor.com/in-defence-of-esg-a-response-to-the-economist/
https://www.ft.com/content/5ec1dfcf-eea3-42af-aea2-19d739ef8a55
https://hbr.org/2022/08/esg-investing-isnt-designed-to-save-the-planet
https://www.greenbiz.com/article/game-esg-telephone
https://www.greenbiz.com/article/secret-life-esg-ratings
