You are currently viewing Održivi razvoj ne sme da zavisi isključivo od ekonomskog rasta

Održivi razvoj ne sme da zavisi isključivo od ekonomskog rasta

Spread the word! Proširi priču!

U većini zemalja u kojima dominira kapitalistički ekonomski sistem važi pravilo da unapređenje stanja životne sredine mora da pričeka dok se ne dostigne određeni nivo ekonomskog razvoja. Ova pogrešna mantra posledično je dovela održivi razvoj u pitanje, što je izazvalo ekološku i klimatsku krizu.

Kada se priča o održivom razvoju, neophodno je podsetiti da on predstavlja oblik razvoja u kojem se teži uspostavljanju balansu između ekonomskih, ekoloških i socijalnih ciljeva. Međutim, činjenica je da, već decenijama unazad, maksimizacija profita i rast nacionalnih ekonomija predstavljaju glavne ciljeve. Dominantni ekononomski sistem današnjice bazira se na ideji konstantog rasta i razvoja. Uzgred, ova ideja se oslanjaja na niz pogrešnih pretpostavki, od kojih je, sa ekološkog aspekta, najkritična ona da su prirodni resursi neograničeni. Pored toga, danas često možemo čuti da  životnu sredinu moramo žrtvovati zarad ekonomskog rasta.

Prvo ekonomski rast, pa onda možemo pričati o ekologiji

Američki ekonomista i statističar Simon Kuznjec doprineo je ekonomskoj nauci otkrićem veze između nivoa nejednakosti i dugoročnog ekonomskog razvoja. Prema njegovom istraživanju, tržište utiče tako da se tokom vremena ekonomska nejednakost najpre povećava (u toku perioda industrijalizacije), a zatim se smanjuje u momentu kada zemlja završi proces industrijalizacije (vidi grafik ispod).

kuznjecova kriva

Devedesetih godina prošlog veka, dvojica američkih ekonomista, Grosman i Kruger, uporedili su podatke o kretanju bruto društvenog proizvoda (BDP) sa informacijama o lokalnom zagađenju vode i vazduha u četrdesetak zemalja. Došli su do zaključka da je zagađenje tokom vremena raslo, a zatim počelo da opada kako je rastao BDP. Oblik krive koju su dobili u istraživanju bio je identičan kuznjecovoj krivoj. Stoga, ovo njihovo otkriće dobilo je naziv ekološka kuznjecova kriva (vidi grafik ispod). 

Ekološka kuznjecova kriva

Kriva nam govori da ekonomski razvoj u početnim fazama vodi do povećane ugroženosti životne sredine, da bi se potom, nakon dostizanja određenog nivo razvoja, smanjio stepen degradacije životne sredine. Kriva nam pokazuje da moramo da budemo strpljivi dok ne dostignemo određeni nivo ekonomskog razvoja kako bi se životna sredina počela oporavljati.

Ekonomisti koji podržavaju ovu teoriju uglavnom koriste tri argumenta. Prvo, porastom životnog standarda, stanovništvo počinje da brine o ekološkim problemima zahtevajući visoke standarde i stroga pravila. Drugo, industrije u bogatim zemljama mogu priuštiti čistije (skuplje) tehnologije. Konačno, u razvijenim ekonomijama udeo uslužnih delatnosti se povećava na uštrb proizvodnih aktivnosti, što navodno automatski dovodi do smanjenja količine direktnog zagađenja.

Ipak, ekonomsko stanje nije presudno

Gore pomenuti argumenti pristalica ekološke kuznjecove krive imaju nekoliko slabosti. Manjkavosti ove teorije ogledaju se, pre svega, u tome što sa ekološke strane nisu uzeti u razmatranje važni podaci, kao što su upotreba resursa, emisije štetnih gasova, gubitak biodiverziteta, degradacija zemljišta, krčenje šuma i sl, već samo podaci o kvalitetu vode i vazduha. Takođe, gledano sa ekonomske strane, u obzir nisu uzeti podaci o korišćenim tehnologijama, javnim politikama i ekonomskim sistema u datim zemljama.

Proveravajući pomenutu ekološku krivu, profesori ekonomije Mariano Toras i Džejms K. Bojsi došli su do zaključka da društvo ipak ne mora da čeka porast BDP-a kako bi zahtevali čist vazduh i vodu. Oni su ukrstili podatke korišćene za dobijanje ekološke kuznjecove krive sa pokazateljima građanske moći. U velikom broju zemalja (a posebno u onim sa niskim nivoom prihoda) otkrili su da je kvalitet životne sredine bolji ukoliko je u njima prihod pravednije raspoređen, zatim ako postoji visok stepen pismenosti, kao i pod uslovom su građanska i politička prava bolje poštovana. Dalje, građanska moć takođe utiče na podizanje ekoloških standarda i unapređenje zakona, što na kraju rezultira u pritisku na industriju da pređe na čistije tehnologije. Takođe, „čišćenje“ vode i vazduha u jednoj zemlji kroz tranziciju sa industrijskog na uslužno društvo ne eliminiše zagađivače, već ih samo dislocira u zemlje u kojima ne postoje visoki ekološki standardi.

Dodatno, zahvaljujući poboljšanom kvalitetu podataka o nacionalnim tokovima resursa, danas vidimo da najrazvijenije zemlje sveta troše prirodne resurse mnogo brže nego što planeta može da ih obnovi. To se odvija kao posledica praktikovanja linearnog modela ekonomije („eksploatiši-napravi-koristi-baci“). Takođe, danas su zemlje sa visokim stepenom razvoja jedni od najvećih emitera štetnih gasova, čime je izazvana tekuća klimatska kriza.

Iako su i sami autori priznali da ekološka kuznjecova kriva ima manjkavosti, ona je postala široko prihvaćena ekonomska mantra koja se već decenijama koristi od strane donosioca odluka kojim tako opravdaju situaciju u kojoj proces industrijalizacije navodno mora da bude „prljav“. Ova mantra se očigledno i u našem regiounu zloupotrebljava i koristi kao opravdanje za pokrivanje neuspeha i održavanja statusa kvo.

(Tekst je inicijalno objavljen na portalu Balkan Green Energy News)

4.3 6 votes
Oceni

Spread the word! Proširi priču!
Subscribe
Notify of

0 Comments
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare - View all comments