Kako udvostručiti proizvodnju hrane, a smanjiti štetu po životnu sredinu?

Svet se nalazi pred brojnim izazovima diktiranim dinamičnim razvojem društveno-ekonomskih odnosa među zemljama, kao i klimatskim promenama koje pritiskaju čovečanstvo da se promene ustaljeni modeli i navike. Hrana predstavlja jedan od ovih izazova – kako proizvesti dovoljno hrane za populaciju za koju se procenjuje da će da do 2050. godine narasti na blizu 10 milijardi. Procenjuje se da će do pomenute godine biti potrebno udvostručiti izvore hrane, jer na povećane potrebe za hranom, pored rasta broja stanovnika, utiče i promena navika u ishrani – povećanje upotrebe mesa u strukturi obroka. Postavlja se pitanje kako će se povećana proizvodnja odraziti na životnu sredinu.

Koji je problem sa poljoprivredom?

Džonatan Foli, rukovodilac Instituta za pitanja životne sredine Univerziteta Minesota, je napisao jedan zanimljiv tekst za časopis Nacionalna geografija (National Geographic), u sklopu serije tekstova ovog časopisa koja se bavila budućnošću ljudske ishrane. Tekst se bavi rešenjima za povećanu proizvodnju hrane uz manju štetu po životnu sredinu.

Autor na početku teksta navodi: „Kada mislimo o pretnjama po životno okruženje, obično razmišljamo o automobilima i fabričkim dimnjacima, a ne o onom što obedujemo“. Ovom rečenicom autor nas praktično uvodi u činjenično stanje da je poljoprivreda jedan od najvećih zagađivača naše planete. Navodi se da poljoprivreda emituje više gasova sa efektom staklene bašte od svih automobila, kamiona, vozova i aviona zajedno. Ovi gasovi u poljoprivredi potiču od proizvodnje veštačkih đubriva na bazi fosilnih goriva, zatim od metana koji ispušta stoka i onog koji potiče sa pirinčanih polja, od azotnih oksida sa nađubrenih polja, kao i od ugljen-dioksida koji se javlja u seči šuma koje se krče da bi se povećale obradive površine. Dodatno, voda je kritični resurs kada se priča o poljoprivredi, jer ova delatnost koristi ogromne količine ovog važnog resursa. Imajući u vidu i projektovani rast populacije do 2050. od više od 30%, kao i rastuće potrebe za hranom  posebno u zemljama u razvoju (Kina, Indija, itd.) činjenica je da poljoprivreda zaista postavlja ogroman izazov za očuvanje životne okoline.

Koja su potencijalna rešenja?

Ovi izazovi pokreću diskusije oko toga koje je najbolje rešenje za povećanje proizvodnje hrane i zadovoljavanje rastućih potreba. Ukratko rečeno, postoje dve struje u ovim diskusijama. Jedna strana zastupa stav da je genetski inženjering (GMO) rešenje, dok druga strana zagovara primenu metoda organske proizvodnje bez primene savremenog inženjeringa i hemikalija. Ove dve strane se sve više odaljavaju jedni od drugih, umesto da se ide ka nekom zajedničkom rešenju. Imajući ovo u vidu autor teksta se sa svojim timom naučnika  susreo sa pitanjem kako udvostručiti proizvodnju hrane a da se istovremeno smanji šteta po životnu sredinu izazvanu poljoprivredom. Nakon detaljne analize ovog krucijalnog pitanja dat je predlog od pet koraka koji bi mogli predstavljati rešenje pitanja proizvodnje hrane u bliskoj budućnosti:

• Zaustavljanje širenja poljoprivrednog zemljišta

Velike površine pokrivene šumama, livadama i sl. se krče kako bi se proširile površine poljoprivrednog zemljišta. Praktično, uništava se jedan prirodni biodiverzitet da bi se proizvela hrana za narastajuće potrebe. Međutim, kao što autor navodi, veći deo zemljišta u tropskim predelima koji se krči služi uzgoju stoke, gajenju (GMO) soje, proizvodnji drvne građe i palminog ulja.

• Veći prinosi na postojećim farmama

Zelena revolucija donela je blagostanje i bogatstvo mnogim delovima sveta. Međutim, to je ostavilo i ostavlja štetne posledice po životnu okolinu. Sada fokus mora biti na upotrebi visoke tehnologije, savremenih sistema informacione tehnologije i principa koji se koriste u organskoj proizvodnji. Sa ovim alatima neminovno je povećanje prinosa na postojećim farmama.

• Efikasnije korišćenje resursa

Pomenuta zelena revolucija donela je sa sobom veoma intenzivno korišćenje resursa, najpre vode i hemikalija koje se dobijaju preradom fosilnih goriva. Inovativna rešenja, koja se ogledaju u upotrebi senzora, GPS tehnologije i sl. omogućavaju da se hemikalije primenjuju u preciznim merama prilagođenim datim uslovima na nekom polju. Isto važi i za vodu, kroz upotrebu preciznih sistema za navodnjavanje „kap po kap“. Takođe, organska poljoprivreda nudi mnoga rešenja i praktično se bazira na održivom korišćenju isključivo prirodnih resursa.

• Izmena načina ishrane

Džonatan Foli ovde iznosi jedan zanimljiv podatak – samo 55% kalorija sa svetskih useva ljudi koriste neposredno za ishranu, ostatak služi za ishranu stoke (36%) ili se pretvara u biogoriva i industrijske proizvode (9%). Dalje se navodi: „Od 100 kalorija žitarica kojim hranimo životinje dobijamo svega 40 novih kalorija u mleku, 22 kalorije u jajetu, 12 u piletini, 10 u svinjetini i 3 u govedini.“ Iz svega ovoga, nameću se najmanje dva rešenja, a to su promena u načinu ishrane i smanjenje proizvodnje useva za potrebe biogoriva.

• Smanjivanje otpada

Gubici i otpatci od hrane su jedan od najvećih izazova kada se priča o prehranjivanju sveta. Naime, oko 50% hrane se izgubi ili baci u svetu danas. U bogatijim zemljama ovaj otpad nastaje u višim nivoima konzumiranja (domaćinstva, restorani, marketi i sl.), dok u manje razvijenim zemljama gubitak nastaje na putu između proizvođača i tržišta zbog loše infrastrukture skladištenja kao i zbog neadekvatnog transporta. Stoga, rešenja leže u promenama navika kod potrošača (bolje planirane nabavki, smanjivanje porcija u restoranima i dr.). Takođe, posebno u manje razvijenim zemljama, neophodne su značajne investicije u tehnologiju proizvodnje i čuvanja proizvoda, kao i u adekvatan transport. Autor navodi da „od svih opcija koje su usmmerene ka povećanju količine dostupne hrane, rad na problemu smanjivanja hrane koja se baca bio bi jedan od najdelotvornijih.“

Kada bi se primenila ova rešenja zajedno udvostručile bi se zalihe hrane, a uticaj na životnu sredinu bi se znatno smanjio.