U svetu se baca oko trećine proizvedene hrane. To ostavlja značajne negativne posledice po ekonomiju i ekologiju

Za održivu budućnost planete jedno od najbitnijih pitanja je kako obezbediti dovoljnu količinu hrane za rastuću populaciju, a pritom ne ugroziti ekonomsku, socijalnu i ekološku ravnotežu. Do 2050. godine očekuje se da će svetska populacija porasti za trećinu, a da će se potrebe za hranom udvostručiti. U svetlu ovog izazova nude se potencijalna rešenja medju kojima se izdvaja jedno veoma interesantno – smanjenje gubitaka i otpadaka od hrane.

Šta su to gubici i otpaci od hrane i koji je njihov značaj?

Gubici i otpaci od hrane (eng. Food Loss and Waste – FLW) odnose se na jestive delove biljaka i životinja koji su proizvedeni za potrebe ljudske ishrane, a koji ultimativno ne budu iskorićeni u ishrani. Gubitak hrane (eng. Food loss) predstavlja hranu koja se pokvari, odnosno onu hranu čiji se kvalitet značajno smanji usled delovanja raznih faktora i koja na kraju ne dospeva do krajnjeg potrošača. Gubici najčešće nastaju u proizvodnji (npr. zastarele agrotehničke mere), procesu čuvanja (npr. nedovoljna opremljenost hladnjačama), procesu prerade i u distibutivnim kanalima. Zbog nerazvijene tehnologije i loše infrastrukture gubici hrane su tipični za manje razvijene zemlje. S druge strane, otpaci od hrane (eng. Food Waste) predstavljaju hranu koja zadovoljava kvalitet i podobna je za ishranu, ali se svesno baca. Ova vrsta otpada tipična je u višim nivoima lanca snadbevanja – u marketima i kod krajnjih potrošača, i tipična je za razvijene zemlje. Najčešći uzroci nastanka otpada jesu neadekvatne nabavke, kao i zbunjenost potrošača oko načina prikazivanja rokova upotrebe hrane.

Gubici i otpaci od hrane (GOH) predstavljaju jedan od najvećih izazova 21. veka. Prema FAO (Food and Agriculture Organization) oko jedna trećina ukupne količine proizvedene hrane se gubi ili baci. Ako gledamo energetski, taj gubitak predstavlja 24% svih proizvedenih kalorija, odnosno gotovo svaka četvrta proizvedena kalorija se ne upotrebi u ljudskoj ishrani. Ovi gubici rezultiraju u negativnim ekonomskim i ekološkim posledicama. Ekonomski, bacanje hrane predstavlja gubitak prihoda za farmere i ostale učesnike u lancu snadbevanja. Dodatno, to povećava trošak za kupca. Ekološki gledano, energija koja se upotrebi za proizvodnju bačene hrane ima za posledicu emisiju štetnih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, što dalje za posledicu ima ugrožavanje ekosistema. Takođe, svaki gubitak predstavlja i neefikasno korišćenje (prirodnih) resursa.

Ekonomske i ekološke posledice

Cena koštanja GOH-a je enornmna. Procenjuje se da prosečna američka četvoročlana porodica gubi godišnje 1,600 dolara na bačenu hranu, dok se za prosečnu britansku porodicu ovi gubici procenjuju na 680 funti godišnje. U Kini, svake godine baci se hrane u vrednosti od 32 milijarde dolara.

Što se tiče uticaja na klimatske promene, GOH su „krivi“ su za emisiju 4.4 GT (gigatone) gasova sa efektom staklene bašte godišnje. Kad bi se GOH posmatrali kao neka država bili bi treći emiteri štetnih gasova, odmah iza Kine i Amerike, a ispred Indije i Rusije. Ovo možemo videti na grafiku ispod (izvor: World Resources Institute). Površina koja je potrebna za proizvodnju ove količine hrane koja se izgubi ili baci veličine je Meksika (198 miliona hektara).

Emisije štetnih gasova prouzrokovane GOH dolaze od različitih izvora. To su pre svega emisije gasova iz poljoprivredne proizvodnje (digestivni sistem goveda, stajsko đubrivo, korišćenje energije i veštačkih đubriva na farmama i sl.), zatim iz proizvodnje energije koja se koristi za procesuiranje primarnih proizvoda i proizvodnju hrane koja se konačno baci ili ne upotrebi. Takođe, emisije gasova potiču i iz transporta, čuvanja, kao i pripremanja hrane. Konačno, štetno dejstvo GOH se ogleda i kroz emisije sa deponija gde se baca hrana, kao i indirektno kroz krčenje šuma i korišćenje zemljišta za proizvodnju hrane.

Potencijalna rešenja

Da bi se rešio ovaj problem neophodno je preduzeti sistemske mere. Neke od ovih mera ne moraju da zahtevaju velika ulaganja. Nekoliko najznačajnih mera su:

• Investicije u tehnologiju i infrastrukturu u celom lancu snadbevanja – upotreba savremenih agrotehničkih mera, načina čuvanja primarnih proizvoda u silosima i hladnjačama, adekvatan transport i distribucija hrane značajno bi smanjili gubitke. Ove investicije posebno su značajne u manje razvijenim zemljama.
• Unificiranje obeležavanja rokova upotrebe hrane – trenutno postoji nekoliko vrsta označavanja rokova upotrebe (npr. „najbolje upotrebiti do…, „upotrebiti do…“ i sl.) koji zbunjuju potrošače i teraju ih na bacanje potpuno bezbedne hrane.
• Adekvatno planiranje nabavki marketa i krajnjih potrošača
• Osnivanje tzv. banaka hrane za bolju distribuciju neupotrebljene hrane
• Kampanje i podizanje svesti kod javnosti u vezi sa ovim izazovom
• Definisanje nacionalnih ciljeva za redukciju otpada od hrane
• Neizbežan otpad koristiti kao biomasu za proizvodnju električne i toplotne energije.

Kao što je već napomenuto, do 2050. godine biće potrebno duplo više hrane da bi se nahranilo 9 milijardi ljudi. Smanjivanje gubitaka i otpadaka od hrane za pola, smanjila bi se i potreba za budućom proizvodnjom hrane za 22%.